Albansko narodno iso-višeglasje

Na Listu nematerijalne kulturne baštine čovečanstva je uvrštena 2008. godine (prvobitno proglašena 2005. godine).

Tradicionalna albanska polifona muzika se može podeliti u dve glavne stilske grupe, prema napevima Gega iz Severne Albanije i Toska i Laba iz južnih delova zemlje. Izraz iso potiče od ison iz vizantijske crkvene muzike i odnosi se na zujanje koji prati polifono pevanje. Ovo zujanje se izvodi na dva načina – među Toskama je uvek kontinuirano i na samoglasniku e, uz raspoređeno disanje, dok je među Labima zujanje povremeno poput ritmičkog tona, uz tekst pesme.

Mahom u izvođenju muških pevača, muzika tradicionalno prati širok spektar društvenih događanja poput venčanja, sahrana, žetve, verskih obreda, ali i festivala poput poznatog folk festivala u Đirokastri.

Albansko iso-višeglasje karakterišu pesme od dva solo dela, melodije, kontra melodije i horskog zujanja. Struktura solo delova varira u zavisnosti od različitih načina izvođenja zujanja, koje ima veliku strukturalnu raznolikost, naročito u narodnom stilu koji je prisutan kod svih izvođačkih grupa. Tokom poslednjih par decenija, skromni rast kulturnog turizma i zanimanje istraživačke zajednice za ovu jedinstvenu narodnu tradiciju doprineli su oživljavaju albanskog iso-višeglasja. Ipak, tradicija je teško pogođena siromaštvom, odsustvom pravne zaštite i nedostatkom finansijske podrške za izvođače, ugrožavajući prenošenje širokog repertoara pevanja i tehnika. Ruralni egzodus omladine u veće gradove i inostranstvo zarad posla samo uvećava ovu opasnost.

Usled ovih uslova, trenutno se prenos ove tradicije održava putem stručnih narodnih umetnika, a ne u okviru porodičnih struktura.

Izvor: unesco.org
Licenca: CC-BY-SA IGO 3.0